Dužina trase – 20 km
Ukupni uspon – 730 m (od Bučja), 1020 m (od Gornje Bele Reke)
Najniža tačka – 230 m
Najviša tačka – 1160 m
Kondiciona težina – 6/10
Tehnička težina – 5/10
Izvora pitke vode – 3

Visinski profil
tupiznica_(bucje-GBReka)

(za preuzimanje treka kliknite desni taster miša -> Save As…)

Bučanski kamen, najviši vrh Tupižnice

Bučanski kamen, najviši vrh Tupižnice

Tupižnica je jedna od „ostrvskih“ planina istočne Srbije, okružena nizinom sa svih strana. Njen atraktivni zapadni stenoviti odsek visok nekoliko stotina metara planinari često vide penjući se na Rtanj ili Malinik, ali retko dobiju informaciju koja je to planina, jer je Tupižnica u planinarskim krugovima slabo poznata. Tek poslednjih godina planinari masovnije pohode Tupižnicu, mada je i to uglavnom ograničeno na markiranu stazu od sela Bučje na njenoj jugozapadnoj strani pa do najviše tačke stenovitog odseka, Bučanskog kamena, gde se nalaze i telekomunikacioni releji. Severnije od toga, u predele gustih šuma koje se talasasto spuštaju ka selima Gornja Bela Reka i Lenovac, gotovo da niko nikada ne zalazi. To su predeli na koje su čak i meštani okolnih sela gotovo zaboravili, gde je i ona skromna mreža traktorskih puteljaka uglavnom zarasla u glog i divlje ruže, a s obzirom da na Tupižnici nema organizovane eksploatacije šuma, taj prostor predstavlja nekih desetak kilometara džungle u kojoj dominiraju Bukva, Grab, Glog i žbunasto rastinje (nije čudno da se centralni vrh Tupižnice zove Glogovica).

Unutar Tupižničke ledenice

Unutar Tupižničke ledenice

S obzirom da mi je otac poreklom iz Gornje Bele Reke, ja sam kao dete prošpartao sve te krajeve oko klisure Lasovske reke i južno od nje, prema Tupižnici, tako da prostor koji je za planinare potpuna enigma odlično poznajem. Ali, s obzirom da je nomadsko stočarstvo na Tupižnici izumrlo pre nekih dvadesetak godina, a da ni lovačka populacija iz okolnih sela ne zalazi predaleko u planinu (u nedostatku puteva ni lovina se nema čime transportovati), staze koje sam nekad poznavao i koje su bile sasvim solidno prohodne, danas su često neupotrebljive. Na samom kraškom platou Tupižnice, na čijim je pašnjacima paslo stotine ovaca, travu već godinama niko ne kosi tako da je ne retko visoka i više od metra, a većina pastirskih koliba se, pod zubom vremena, davno urušila. Kada se danas krećete Tupižnicom severno od telekomunikacionih releja do kojih postoji asfaltni put, zaista imate utisak da se nalazite na potpuno pustoj planini zaboravljenoj od ljudi, više nego što je to slučaj na bilo kojoj planini u Srbiji. Društvo će vam praviti samo srndaći, zečevi, lisice, divlje svinje (koje su na Tupižnici masovne), a kažu da su se poslednjih godina ponovo pojavili i vukovi.

Postavljeni trek vas u prvom delu, od Bučja do vrha Tupižnice, Bučanskog kamena, vodi uobičajnom planinarskom trasom, koja je većim delom odlično markirana. Put lagano penje ispod zapadnog odseka planine, da bi na prevoju ispod čuvene Tupižničke jame ledenice izbio na sam plato. Odatle izlazi na samu ivicu grebena i vrlo atraktivnom stazom uz boriće, s kamena na kamen, ubrzo vas dovodi do najviše tačke odseka, na kome je postavljena kamena pečurka sa natpisom.

Na vrhu Tupižnice

Na vrhu Tupižnice

„Tupižnica 1160″. Da se ne biste do ledenice vraćali istim putem, u treku sam napravio krug do kolskog puta kojim se do ledenice može stići terenskim vozilom (to je ujedno i jedini deo Tupižnice kome je još uvek moguće motorizovano pristupiti). Naravno, ako vam se markirana staza po ivici grebena dopala pa biste njome rado prošli još jednom, slobodni ste da to učinite.

Savetujem vam da obiđete i samu ledenicu, jer izgleda atraktivno. Pored nje se nalazi jedna nikada završena kuća od cigle (tu su samo temelj i zidovi, nema krova), a na kraju kolskog puta videćete jednu kaptiranu česmu. Na žalost, na ovom nekada dragocenom izvoru na bezvodnom platou Tupižnice vrlo je verovatno da nećete naći vodu (barem ja je nisam našao nijednom u poslednjih desetak godina) – deluje da je kaptaža presušila. Zato iz podnožja ponesite što je moguće više vode, jer nećete biti u prilici da je natočite pre nego što siđete sa planine (dok je bilo ispaše bilo je i nekih bunara na platou, ali je kvalitet vode u njima danas pod znakom pitanja). Pod samim odsekom, nadomak ledenice, imate par izvora (Ćirkova korita kao najpoznatiji od njih) – dopunite zalihe vode tu, ako je niste natočili još u Bučju.

Tupižničke vertikale

Tupižničke vertikale

Od Ledenice na dalje ulazite u područje „divlje Tupižnice“. Spuštate se lagano zaraslim kolskim putem ka Đorđevom vrhu, koji obilazite sa leve strane i ubrzo izbijate na nekada glavni put ka selu Koželj, odakle je bila većina Tupižničkih pastira. Ovaj put vas preko nekadašnjih pašnjaka vodi ka severozapadu, obilazeći Glogovicu sa zapada, stižući do ivice šume. Sam ulazak u šumu je nešto strmiji i krševitiji i puta praktično dalje nema. Nakon što se spustite nekih pedesetak metara, možda ćete ugledati nagoveštaje nekadašnjeg puta (kažem – možda – zato što je situacija sa urastanjem puteva na Tupižnici iz godine u godinu sve gora). Nekoliko stotina metara dalje, sa vaše leve strane, ugledaćete ruševine par koliba. Par stotina metara dalje odvajate se sa staze kojom se krećete levo – na samom početku stazu sigurno nećete biti u stanju da primetite, pa se trudite da dosledno pratite trek. Tek nešto kasnije ćete shvatiti da se zaista krećete po nečemu što se može nazvati stazom. To je staza koja se preko grebena Kapula spušta ka Lasovskoj reci. Obratite pažnju da ne odlutate previše desno, jer staza prolazi na samo nekoliko desetina metara od stenovitih odseka uronjenih u gustu šumu.

Pogled na Tupižnicu iz smera klisure Lasovske reke

Pogled na Tupižnicu iz smera klisure Lasovske reke

Što se budete više približavali selu, to će staza postajati konkretnija, a na lokalitetu Trešnjevo proći ćete pored lovačke kolibe. Posle toga ćete već primetiti mrežu uskih kolskih puteljaka. Trudite se da ostanete na treku. Kada siđete u jednu dolinu potoka, po prvi put nakon izvora pod zapadnim odsekom Tupižnice, naići ćete na izvor. 300 metara kasnije naći ćete se nad klisurom Lasovske reke, preko puta atraktivne stene zvane Pavkov kamen. Ako imate vremena i volje, siđite u klisuru, pređite je, popnite se na Pavkov kamen. Sem stazom iz treka, silazak u selo Gornja Bela Reka moguć je i putem na koji izbijate kada se oštricom Pavkovog kamena popnete do samog vrha i zađete u šumu.

To je otprilike to. Celodnevna tura preko jedne lepe, gotovo zaboravljene planine pune kontrasta. Razlog zbog koga se vrlo malo ljudi odlučuje na tako nešto je verovatno činjenica da redovnog javnog prevoza do Gornje Bele reke praktično i nema, odnosno autobus ide samo rano ujutro oko 6 sati, uz mogućnost da pojedinih dana i izostane. Dakle, organizujte se tako da vas neko sačeka kolima u Gurnjoj Beloj reci. Ili kod ono malo preostalih meštana (u nekada velikom selu danas je ostalo tek stotinak stanovnika) nađite prenoćište, pa sutradan produžite dalje.

U klisuri Lasovske reke

U klisuri Lasovske reke

Naravno, moguć je i kontra smer – od Gornje Bele Reke ka Bučju, ukoliko to možete lakše da organizujete. Ali imajte u vidu da je taj smer naporniji, jer imate tristotinak metara penjanja više (sa preko 1000 m uspona iz ovog smera, Tupižnica se predstavlja kao planina „pune veličine“). Ako biste ovu trasu da podelite u dva dana, livade pored jame ledenice su lepo mesto za podizanje šatora, a okruženje, sa svojim vidicima koji se pružaju sa stenovitog odseka Tupižnice, je jako inspirativno.

Pogledajte foto album sa Tupižnice iz 2008. godine.