MURTENICA Zeleni breg – vrh Brijač – Boškova Voda (21 km)
Dužina trase – 21 km
Ukupni uspon – 470 m
Najniža tačka – 930 m
Najviša tačka – 1440 m
Kondiciona težina – 3/10
Tehnička težina – 2/10
Izvor pitke vode – 2
MURTENICA Zeleni Breg – vrh Brijac – Boskova voda
Murtenicu pojedini smatraju delom Zlatibora, a ne retko se ona, kao toponim, pojavljuje pri određenju posebnog planinskog masiva. Prostire se levo od magistralnog puta Beograd – Podgorica (deonica puta između Borove Glave i Kokinog Broda).
Do mesta zvanog Zeleni Breg se stiže od centra mesta Vodice, užim asfaltnim putem prema selu Ljubiš. Preciznije, naša polazna tačka se nalazi na raskrsnici ovog puta i levog odvajanja prema vrhu Čigota. Staza se spušta uskim makadamskim putem u dolinu, gde se prelazi reka Crni Rzav u svom izvorišnom delu. Na ovom mestu se ulazi u sve gušću borovu šumu koju postepeno smenjuje šuma jele, smrče i bukve. Nakon nekoliko raskrsnica, put postaje sve širi i posle duže i blage nizbrdice se stiže do šumske kuće u Pragovima, koju koristi Šumsko gazdinstvo ,,Užice,, iz Užica. Nastavlja se desnim putem iznad kuće do zaravni sa koje se pri dobroj vidljivosti pruža pogled na Durmitor i Ljubišnju planinu. Kod prve lakat krivine je česma sa pitkom vodom. Na sledećoj raskrsnici se skreće levo i ubrzo se stiže do rampe koja ukazuje da je pristup samom vrhu Brijač (1480 m.n.v.) zabranjen. Povratak do prethodne raskrsnice, a zatim nastaviti levo, takođe makadamskim putem, pored velike livade u mestu zvanom Barice. Ulazak u šumu označava dužu deonicu puta koja vodi nizbrdo do mesta Hajdučka Voda. Prelaskom preko livade, na njenom kraju sa desne strane puta je izvor pitke vode. Mesto je pogodno za odmor. Dalje, put zadržava opšti pravac severa. U jednom delu se koristi i prečica koja vodi prvo ivicom šume i livade , a zatim livadom do presecanja makadamskog puta. Levo, ne napuštajući ga ni u jednom trenutku, stiže se do asfaltnog puta . Ova tura se završava tako što se, desno, ovim putem, spustite do prelepog izletišta zvanog Boškova Voda u Gornjem Ljubišu.
Stefs, čestitam na besprekorno odrađenom poslu i 24. treku postavljenom na sajtu!
Ovakvi trekovi su ono što nam je najdragocenije – planine i vrhovi koji se ređe penju, koji su slabo poznati među domaćom planinarskom populacijom. Treba popularisati nedovoljno poznate prirodne dragulje, kojih u Srbiji zaista ima u izobilju. Upravo to je misija ovakvih sajtova, šansa da oni daju ključni doprinos razvoju kreativnosti i buđenju radoznalosti među ljubiteljima prirode. Nadam se da je ovo početak kraja forsiranju planina na koje se do sada izlazilo na hiljade puta i za koje je napunjen autobus zagarantovan.
Pa ja bih rekao i nekoliko opaski:
U samom opisu ovoga puta isuviše su korišćene reči“levo“ i “desno“ umesto mnogo važnijih za orijentaciju „sever“, „jug“, itd,,…Nekada se kreće i u suprotnom smeru, zar ne!
Jednom sam bio na Murtenici, zapamtio sam zabranjen pristup na vrh i ne baš prelepu stazu, isuviše se ide kroz šumu.
A što se tiče lakog punjenja autobusa na poznate planine ne idu stvari baš tako, ipak se time bavim 16 godina. Priznali to mi ili ne, nema baš mnogo planinara koji će na planibu ići samo radi pešačenja, sa njima se autobus ne može napuniti, bar ne danas, pa se onda ubacuje i turistički i kafanski deo programa kako bi se popunio broj. Dobro pamtim vreme iz sredine devedesetih kada se ISKLJUČIVO išlo velikim autobusima, a sada se pretžmno ide minibusevima. Neće biti da tada minibusa nije bilo.
Ako je neka plnina POZNATA, onda je to svakako Avala. A po njoj se mogu praviti fantastične ture od 15 i 20 kilometara (da,da!) a da ne sretneš skoro nikoga (Naravno u isto to vreme je parking kod hotela krcet, kafana u hotelu i kraj tornja bez slobodnog mesta). A staze kojima idem zarasle u gustiš, nekada su bile markirane…
Meni je veoma žao što je planinarstvo u Srbiji zahvatio talas komercijale i što su se pojedini vodiči (s)našli samo u tome. Rezultat je zapostavljanje teže pristupačnih planina i njihovih delova. Moje iskustvo: Zapitao sam jednog od vodiča da li je kad vodio ture na Rili i on mi je odgovorio: ,, Da i to više od 10 puta,, . Dalje je usledilo moje pitanje:,, Gde ste sve bili na Rili,, , a on odgovara: ,,Na Musali,,. Ja opet pitam: ,, I gde još,,. Sledi njegov odgovor ,,Pa na Musali,,. Ovaj sajt i ovi trekovi imaju za cilj da podstaknu prvo vodiče da bez velikog rizika prošire ,,asortiman svoje ponude,,. Zahvaljujući ,,GPS tehnologiji,, , većina akcija koje vodim poslednjih par godina su potpuna novina i za mene i baš zato, bez obzira na malu dozu neizvesnosti, predstavljaju užitak koji , verovatno, ne osećaju planinari i vodiči, kao posetioci istih mesta.
Nema ničeg lošeg u profesionalizaciji posla planinarskog vodiča – svako treba da ima pravo da živi (i to dobro) od sopstvenog znanja i sposobnosti. Ono što je loše jeste to što se sve radi ispod žita, što su svi prinuđeni da se kunu da ništa ne zarađuju, na šta ih obavezuju postojeći (po meni potpuno idiotski) zakonski propisi. Planinarska organizacija je postavljena na potpuno nakaradnim postulatima i treba SVE promeniti iz korena.
Problem sa onime što trenutno imamo u ponudi planinarskih društava je što je KVALITET potpuno potisnut zarad KVANTITETA. Skoro niko ne vodi neke udaljenije planine jer ih je nemoguće voditi po istim cenama kao ono što je u krugu od 100-150 km od mesta stanovanja, a to znači da je nemoguće sakupiti grupu, jer niko nije spreman da plati za kvalitetan izlet išta više od nekog apsolutnog minimuma. Zbog 100 dinara razlike u ceni jedan vodič napuni autobus, a drugi mora da otkaže izlet jer nema dovoljno prijavljenih da pokrije osnovne troškove. Tržište planinarskih izleta se pretvorilo u svojevrstan buvljak gde je cena sve, gde više niko nije spreman da plati više za izlet koji bi zaista bio poseban i drugačiji od onih na kojima je do sada bio, da upozna nešto zaista novo, pa makar to značilo da će čitavog života ići na nekih 4-5 istih planina. Jednostavno, sa tim dampiranjem cena planinarenje u Srbiji je izgubilo svaki nivo, što ne samo da je žalosno i obećava sumornu budućnost takve organizacije, već je i OPASNO po bezbednost učesnika izleta; sa takvom „poslovnom logikom“ vodiči su primorani da naručuju autobuse koji su apsolutni krševi, čija je tehnička ispravnost pod velikim znakom pitanja, koji se često kvare i koji ne bi prošli na tehničkom pregledu za učešće u redovnom linijskom saobraćaju. Krstić & co 😛 . No to je široka tema, kojoj je forum primerenije mesto, zbog čega sam otvorio temu
http://www.stazeibogaze.info/bbpress/topic/profesionalizacija-vodenja-i-osiromasenje-ponude-izleta