biciklistički trekovi

Dužina trase – 50 km
Ukupni uspon – 700 m
Najniža tačka – 280 m
Najviša tačka – 800 m
Kondiciona težina – 3/10
Tehnička težina – 4/10
Izvora pitke vode – 4

Grza – Samanjac – Javorak

Mnogi rekreativci zaziru od odlaska u planine upravo zbog prekomernog napora koji iziskuje pedaliranje uzbrdo, uvereni da je to više od onoga što njihova kondicija može da podnese. Ako želite da proverite svoje kondiciono stanje na jednoj izuzetno laganoj vožnji odličnim makadamskim putevima kroz bujno zelenilo, ovo je jedna od najlakših tura u koje možete da se upustite, koja na čitavoj svojoj trasi nema ozbiljnijih nagiba (sem izlaska na magistralu iz doline Suvaje, ali tih par stotina metara dužine ćete bez problema pregurati). Nekadašnje trase pruga uskog koloseka su prosto idealan teren za opušteno okretanje pedala, jer je na njima vođeno računa da nagib nijednog trenutka ne pređe 5%, s obzirom da parnjače na „ćiri“ ne bi bile u stanju čitavu kompoziciju da izvuku uz veći. Upravo takvom trasom vozimo u ovoj vožnji – onuda kuda su vozovi za potrebe rudnika Rtanj saobraćali ka Paraćinu. Odličan, širok i nasut makadamski put neće vam zadavati nikakvih tehničkih problema, moći ćete opušteno da uživate u krajoliku, koji je u proleće prepun Jorgovana, zabacujući pogled ka šumovitom grebenu Vetrena koji se pruža južno, paralelno sa Samanjcem.

Posebnu atrakciju na ovoj trasi predstavlja tunel dug čak 2 km, jedan od najdužih te vrste u Srbiji i svakako najduži u kome možete sebi priuštiti to pomalo sablasno zadovoljstvo „pećinskog“ pedaliranja, pri kome u jednom trenutku više nećete videti ni gde ste ušli, ni gde treba izaći. Ovo putešestvije kroz mrak i podebelu hladovinu potrajaće nekih 10-15 minuta – taman dovoljno da budete srećni kada po izlasku ugledate Sunce, kolika god napolju bila žega. Moram, međutim, da vam skrenem pažnju da je unutrašnjost tunela poprilično vlažna – na sve strane kaplje iz pukotina, a u proleće je niži ulazni deo tunela (jugozapadni kraj) potopljen u dužini od par stotina metara vodom koja može biti dovoljno duboka da potpuno skvasite noge pedalirajući kroz istu. Dakle, ako na ovaj krug krećete pre leta, krenite u nekoj vododrživoj obući, pomirite se sa delimično ili potpuno mokrim nogama po izlasku, ili se pre ulaska u tunel izujte i pedalirajte kroz njega (barem jedan kraći deo) bosi. Ovo poslednje nisam siguran da je preporučljivo ako ste zimogrožljivi.

Ne dozvolite da vas ovo „upozorenje“ odvrati od razmišljanja o polasku na ovu vožnju – ugođaj vredi svake kapi vode koja vam eventualno uđe u cipele, a lepota okruženja i opuštenost vožnje čini ovo trasom koja je prosto idealan kandidat za neku od prvih prolećnih vožnji nakon duge, hladne zime. Nadmorska visina na kojoj se krećete je relativno mala, u rasponu od 300 do 800 metara, tako da na snegove ne treba računati već od početka marta, a ovo se isto tako može smatrati i idealnom pozno-jesenjom vožnjom, ukoliko vas lep, sunčan jesenji dan izmami u prirodu. Naravno, najlepše je kad šume olistaju i jorgovan procveta.

Polazište za ovu vožnju je Grza, poznato izletište smešteno u idiličan pejzaž dva jezera koja hrani snažno i vrlo živopisno vrelo reke Grze, gde postoji i planinarski dom. Ako do Grze dolazite automobilom možete ga parkirati preko puta planinarskog doma, ali se čak i ne morate toliko maltretirati, s obzirom da je asfalt od magistale do doma već godinama u jako lošem stanju. Umesto toga, možete parkirati i kod motela „Koliba“, čim skrenete sa magistrale i odatle praviti predloženi krug (ovaj opis, odnosno visinski profil, je pravljen sa polazištem kod vrela Grze).

Nakon prvih 5 km spusta uključujete se na magistralu, kojom treba preći još par kilometara do sela Izvor. Oprez, s obzirom da na tom delu prolazite i kroz tri kraća tunela, a saobraćaj na momente ume da bude neprijatan, naročito kada se na putu nađe dosta šlepera. Srećom, magistralu vrlo brzo ponovo napuštate i nećete je više videti tokom većeg dela dana – od sela Izvor penjete se na nasip koji se nalazi s leve strane puta i produžavate njime, dosledno prateći nekadašnju trasu „ćire“. Iza prve krivine put može biti malo blatnjav, ali prebrodićete taj deo relativno lako i brzo – već nadomak sela Klačevice (iznad koga prolazite sa istočne strane, ne ulazeći u samo selo) kvalitet puta potaje odličan, tako da možete očekivati da je suv, nasut i poprilično širok sve do samog tunela kroz Samanjac. Nadomak tunela naići ćete na prizemnu zgradu nekadašnje železničke stanice „Obradova stolica“, sada već potpuno napuštenu i poprilično zaraslu u korov. Ovo je zgodno mesto da napravite kraću pauzu, kako biste se okrepili, malo prezalogajili i uživali u tišini zabacujući pogled ka umirujućim šumama Vetrena na jugu.

Pošto ste se psihički pripremili, ulazite u tunel. Znajući šta vas čeka ne doživljavate neka izneneđenja unutra, sem u slučaju da, dok ste u njemu, kroz isti krene i neki kamion. Za vas i njega definitivno nema dovoljno širine, ali bez panike, rešenje postoji, na svakih pedesetak metara u tunelu postoje ispusti sa strane, u koje se možete skloniti dok grdosija ne prođe. Nemojte odmah da mislite da se radi o ne znam kakavom monstrumu koji ide pravo na vas – zbog tunelske jeke običan tamić unutra može da zvuči kao neki od onih kipera većih od kuće koje viđamo na površinskim kopovima. Iza tunela nailazite na raskrsnicu. Desni put vodi na sam greben Samanjca, što ćete verovatno neki put probati ako odlučite da ovim grebenom stignete do Rtnja (više o tome u treku broj 6 ove sekcije). Ako pak želite da se što lepšim putem vratite na mesto sa koga ste krenuli, poći ćete levim putem, niz reku Veliku Suvaju. Obratite pažnju da ne promašite skretanje sa širokog i dobrog makadama koji vas lagano, duž reke, trasom ćire spušta ka selu Lukovu i dolini Crnog Timoka. Ako odete predaleko previše ćete vremena i visine izgubiti i samo napraviti preveliku kilometražu, na putu koji nije naročito interesantan, sem ukoliko baš nameravate da idete u tom smeru.

Izašavši ponovo na magistralu izbijate na deo gde je ona prilično široka, sa tri trake, pa se samim tim kraći uspon do Čestobrodice koji vam predstoji može izvesti bez previše frustracije i rizika po život. Na 32-om kilometru puta dolazite do raskrsnice zvane Straža, gde se pomalo neuverljiv asfalt odvaja desno s magistrale, a na njegovom početku postoji stražarska kućica i rampa (koja je najčešće podignuta). Ne uzrujavajte se, ovo su „mere predostrožnosti“ protiv onih koji bespravno seku šumu po nepreglednim Kučajskim prostranstvima, tovare je u kamione i odvoze – vi ste ovde egzotična i retka, zakonom zaštićena (?) vrsta sitne divljači. Asfalt vrlo brzo prestaje da bude asfalt i pretvara se u široki makadam, koji je glavna saobraćajnica ka centralnim delovima Kučajske visoravni. Gotovo neprimetno stići ćete do 700 m nadmorske visine i lovačkog doma Javorak, kod koga treba skrenuti na uži šumski put kroz duboku hladovinu. Vrlo brzo nakon što prođete Javorak, na blatnjavom puteljku koji se odvaja levo i ide gotovo paralelno sa putem koji vas spušta na Grzu, nalazi se kaptirani izvor sa sjajnom, hladnom planinskom vodom. Ako ste žedni, a ispraznili ste bidone i niste ih napunili na česmi lovačkog doma Javorak, napravite malo skretanje i natočite ovde vodu. Okruženje izvora je vrlo prijatna mešavina bukvi i četinara, a livadica pored može biti i sjajno mesto za kampovanje.

Ovim šumskim putem popećete se još 100 m, a zatim kreće dugi spust do Grze; prvo bezbrojne serpentine kroz šumu, da biste na nekih 4 km od Grze izbili na asfalt koji se spušta sa Pešterca i njime, u velikom stilu, dojezdili na Grzu. 50 km, relativno malo uspona, potpuno opuštena vožnja, za nezaboravan dan na biciklu.