Verujem da je jedan od razloga zbog čega prostor Kučajskih planina, kao najveća nenaseljena divljina u Srbiji nije masovnije posećen od planinara i činjenica da na ovom prostoru gotovo da i nema planinarskih domova i infrastrukturnih objekata koji bi omogućili boravak. Jedini domovi su onaj na Grzi i onaj u Lisinama, dok su lovački domovi, kojih po Kučaju ima, teško dostupni planinarima zbog zatvorenosti i nevoljnosti Srbijašuma za uspostavljanje bilo kakvih oblika saradnje sa planinarima. Ali, činjenica je i da na nekoliko mesta na Kučaju ima napuštenih objekata koji već decenijama stoje van upotrebe, čiji su nominalni vlasnik Srbijašume, ali koji nemaju nikakav interes da te objekte restauriraju i stave u funkciju. Verovatno ne treba da vam „crtam“ da bi postojanje još par pametno strateški raspoređenih planinarskih domova na prostoru Kučaja omogućilo ono što do sada uglavnom niko nije upražnjavao, a to je presecanje čitavog prostora Kučajskih planina pešice, uz mogućnost da se u tom obilasku na kraju svakog dana obezbedi topao krov nad glavom.
Juče sam sa grupicom prijatelja bio na Kučaju prešavši trasu od Troglan Bare do vodopada Prskalo i tom prilikom sam se podsetio jednog objekta koji bi upravo mogao savršeno da zadovolji te potrebe – tzv. „Rankovićeva vila“ na Troglan Bari, izuzetno solidno građena građevina od kamena koja nikad nije do kraja dovršena. Evo par fotografija iz jednog od ranijih prolazaka tuda, da vidite o čemu se radi:
U lepom okruženju gde se smenjuju mešovite šume i bujne livade, zgrada na Troglan Bari je čak i idealno geografski pozicionirana, jer bi mogla da posluži kao konak za one koji su prethodnog jutra krenuli iz doma na Grzi ili bilo gde sa zapadnog kraja Kučajskih planina, pre nego što se otisnu dalje u dubinu ovog masiva. Uz prenoćište na Troglan Bari, čak bi bilo moguće i formirati neku vrstu Kučajske planinarske transferzale, koja bi recimo išla od Grze preko Velikog Igrišta i Male Brezovice (ili možda malo zapadnije, preko Pešterca i Tekuće bare), a zatim produžavala preko Prskala, presecavši doline Nekudova i Resavice, da bi se na kraju Kločanicom spustila u Lisine, do postojećeg planinarskog doma.
Kuća na Troglan Bari čak i kada je obezbeđivanje osnovne infrastrukture u pitanju ima sve preduslove da se lako i brzo osposobi za korišćenje – na samo par stotina metara od nje prolaze električni vodovi koji vode struju ka Velikoj Brezovici (tako da bi povezivanje na električnu mrežu bilo jednostavno i jeftino), a izvora pitke vode oko kuće ima na sve strane, uključujući i prorodni pad vode, tako da ne bi bile neophodne pumpe kako bi se ona obezbedila za dom.
Inače, u topografskim kartama ovaj objekat je i obeležen kao planinarski dom, što znači da je to verovatno i bila njegova primarna namena kada je građen. Šteta je što nikada nije završen i stavljen u funkciju, ali to ne znači da takvo stanje treba da ostane i ubuduće. Nadam se da planinarska organizacija, bilo da su u pitanju pojedinačna društva ili neka inicijativa koja bi potekla preko planinarskog saveza, ima snage i načina da se organizuje u smeru konačnog stavljanja ovog objekta u funkciju.
Sem toga, mislim da bi bilo jako dobro kada bi se konačno realizovalo ono što smo davno pominjali, a to je stvaranje nekog oblika institucionalne saradnje između Srbijašuma i planinarskog saveza, koja bi rezultovala stavljanjem na raspolaganje lovačkih domova planinarima. U slučaju Kučaja to bi zaista bio izuzetno dragocen i kvalitetan resurs.