Miroslav Dokman piše:
Na rubu Vlasinske visoravni, od planine Cemernik nize ka Vlasotincu, a preko puta planine Gramade, u ataru Crne Trave, prostire se planina Ostrozub.
Dugo najavljivan i dogovaran uspon niskih planinara na Ostrozub usledio je konacno u nedelju, 13.decembra. Put sela Brod, koje je polazna tacka za osvajanje Ostrozuba, visokog 1546 metara, otisnulo se dvanaestoro avanturista, uzrasta od sedam do sedamdesetsedam godina.
Jedan cilj nas je ujedinio toga dana i ucinio hrabrima i odvaznima: vrh Ostrozuba – doci do njega! Svakako, uz to provesti citav dan na podrucju cija su vazdusna strujanja i brojne planine ucinila ga nadaleko poznatom vazdusnom banjom, fabrikom kiseonika i mestom sa mozda i najzdravijom i najcitojom vodom u Srbiji.
U Nisu je danima unazad vreme bilo kolebljivo: hoce biti snega – nece ga biti, kisa – pada, prska, stane, pa opet pada, reklo bi se sumorna jesen.
Na Ostrozubu smo vec sa prvim koracima otvorili stranice zimske idilicne price, nestvarne bajke kakvu samo planine jugoistocne Srbije mogu ispricati.
Polazak na uspon usledio je u selu Brod, koje se nalazi par kilometara severnije od Crne Trave. Staza koja vodi ka Ostrozubu i Cemerniku oznacena je planinarskim oznakama, kruzicima i strelicama, jer je, odnedavno, taj pravac povezan u „Vlasinsku transverzalu“. Dve planine spojene su preko svog grebena, a za one koji zele vise izazova, moze se sa Vlasinskog jezere, preko Cemrenika, doci do Ostrozuba i dalje spuststiti do kraja transverzale.
Sneg je dobrano napadao na Ostrozubu, a i svim ostalim planinama u okolini Vlasine. Jedna veca grupa nasih prijatelja iz Nisa, u isto vreme boravila je na mocnoj Besnoj kobili, i sa njima smo bili u stalnoj vezi. Njihov uspon zahtevao je probijanje kroz dubok sneg, pravljenje staza, uz temreraturu znatno ispod nultog podeoka.
Kod nas na Ostrozubu jeste bilo hladno, ali ne previse, negde oko granice smrzavanja, sto smo videli po vodi u nasim flasicama.Tanka ledena pokorica okovala je dragocenu tecnost.
Istaknimo i da je Vlasinska visoravan, posle Pesterske visoravni, najhladnije podrucje u Srbiji. Sezdesetih i sedamdesetih godina proslog veka, zime su bile toliko studene, da su po zaledjenoj povrsini Vlasinskog jezera pojedini avanturisti vozili malenog „ficu“, a deca iz vlasinskih sela improvizovala igru hokeja na ledu.
Globalnim otopljavanjem, sada se takve igre vise ne mogu igrati, ali, s vremena na vreme, temperature od dvadeset ili dvadeset pet stepeni mogu pozeleti dobro jutro Vlasincima i vlasinskim namernicima.
Snega je na nasem putu bilo na nekim mestima dvadesetak santimetara, no lako smo ga savladavali. To je onaj prvi jesenje-zismki sneg, rastresit, susta suprotnost od vlaznog snega koji kliza, prodire kroz obucu, kao pijavica se lepi za garderobu.
Najvece impresije proizvelo je brezovo (zastitni znak Vlasine) i cetinarsko drvece, cije su grane bile prekrivene snegom i stvarale sliku kao sa novogodiisnjih cetitki. A zvuk koji je planina proizvodila bio je onaj najprirodniji i najsavrseniji zvuk zimske idile: na prvo slusanje – tisina univerzuma! Daljim izostravanjem sluha razaznajemo huk vetra, lomljenje grana i nadasve otkucaje nasih srca i ubrzano disanje zadihanih i odusevljenih planinara.
Videli smo mesta koja su proizvodila privid da je belina beskonacna, da nema ni kamena ni stene, samo sume na rubovima te bele povrsi.
To su livade Ostrozuba, koje u prolece ili leto blistaju, pune zivota u zelenoj boji.
Vrh Ostrozuba je skriven u jednom sumarku. Vredni planinari iz Vlasotinca obelezili su najvisu tacku ove planinske lepotice kamenom.
Dvanaestoro neumornih osvajaca doslo je tako do svog cilja. Posebnu draz ovoj akciji daje i cinjenica da smo se svi po prvi put obreli na Ostrozubu. A na okolnim planinama smo i vise puta boravili: Cemerniku, Gramadi, Vardeniku, Besnoj kobili, a nedavno smo posetili i do tada nepoznate i na kartama neoznacene planine: Rudinu i Bohovsku, koje planina Gramada deli od nase jucerasnje destinacije.
Na celu kolone sve vreme je bio dr Caslav Jeremic, retko vidjeni planinarski entuzijasta. Njegov elan, pozrtvovanje i paznja prema svakom ucesniku akcije bilo je nesto sto daje nadu u omasovljenje planinarskog pokreta u Srbiji. Neumorni vodic imao je uz sebe, za svaki slucaj, i GPS uredjaj, iako je u ekipi bilo i nekoliko iskusnih planinara i vrsnih orijentiraca, narocito kada su planine jugoistocne Srbije u pitanju. A, podvucimo jos jednom, staza je propisno obelezena. Ipak, nista nije prepusteno slucaju, ni za tren.
Kako je vodio jucerasnju akciju, dovoljno govori to sto su svi ucesnici dosli do vrha, niko se ni u jednom trenutku nije pozalio na bilo kakav problem, a svi smo se po povratku teska srca rastali kako medjusobno, tako i sa predivnim Ostrozubom.