Odložena akcija pohoda u Homolje se konačno realizuje. Kod mene strepnja da će se sve odvijati kako treba, jer smo na terenu prvi put i prepušteni sami sebi. Ali neko odozgore je prozreo naše dobre namere i eto nama dana kakvog ni u snu nismo zamišljali.
Krenusmo prvo od homoljskih dubina: pećina Ravništarka. Dočekaše nas ljubazno vodič Ljilja i njen suprug kao svoje rođene. Spuštamo se stepenastom stazom do ulaza u pećinu gde izlazi potok Ponorac, koji protiče celom dužinom pećine. Lagano klizimo betoniranom stazom jedinog hodnika i uživamo u prizorima visećeg pećinskog nakita. Smenjuju se oblici i šare beličastih i žućkastih figura, koje samo mašta može da stvori. Nazivi tih figura jasno asociraju na prepoznatljive oblike. Na tavanici, grozdovi slepih miševa vise zakačeni svojim nožicama i strpljivo nam poziraju. Prolazimo560 metara pećinskog kanala i posle svake krivine ushićeno posmatramo sve lepši i lepši pećinski nakit. Mnogi od planinara su prvi put u nekoj pećini i ovo je za njih pravi doživljaj.
Sledi još jedna homoljska lepotica: Ceremošnja, jedna od najlepših pećina u Srbiji. Krase je velike dvorane sa raznovrsnim pećinskim nakitom: stalaktiti, stalagmiti pećinski stubovi, draperije, okamenjeni vodopadi, galerije ... Kada ti posle nečeg lepog ponude nešto još lepše, gde ćeš veću sreću! Da je bilo više staza i dvorana, sigurno bi se pogubili istražujući sve lepše prizore. Glavna dvorana je bila pravi biser, ali su zato bočna udubljenja krila prava iznenađenja. Malo je vremena da se u jednom prolazu doživi sva ta lepota. Neizostavno treba ovu posetu ponoviti. I to više puta, da se sagledaju svi detalji i da se uvek u mislima mogu stvoriti slike neobičnih oblika.
Zaneseni lepotom ovih pećina nismo ni primetili da vreme neumitno curi i da treba da krenemo ka najvišem vrhu homoljskih planina – Štubeju (940 mnv). Pošto je plan bio zgusnut, mnogi od učesnika su prvi put na ovakvoj akciji sa neadekvatnom obućom, pa moramo da kratimo puredviđenu putanju. Od pećine hvatamo bilo prema Štubeju i ubrzo smo na jednom uzvišenju koje se zove Arsin grad. Neki kažu da je to keltsko naselje, ali deluje ipak da je iz novijeg doba. Više je to kamena ograda nego zidovi utvrđenog grada. Ipak, nalazi se na interesantnom uzvišenju, odakle je lep pogled na zatalasana prostranstva Homolja.
Još malo uspona i eto nas na najatraktivnijem mestu na ovom usponu – na vidikovcu Čuček. Kako smo se približavali stenama svima je bilo jasno da će pogled sa njih biti nezaboravan, pa smo svi želeli da budemo prvi koji će videti taj prizor. I stvarno, bezrezervno ushićenje! Ispod nas strmi odsek, a pogled seže daleko po Homolju. Načičkali smo se na steni i zagledani u daljine čvarimo se na blagim sunčevim zracima koji se stidljivo probijaju kroz tanke oblake. Nikome se ne ide odavde.
Kako stoje stvari, do vrha Štubeja nećemo stići, pa odlučujemo da se spustimo niz usek Urvine do rečice Siga i uzvodno do njenog izvora i vodopada. Prvi put ovuda prolazimo, pa malo improvizujemo, ali ipak stižemo do prve kuće na kraju useka, gde nas prijatni starac upućuje da skratimo put preko obližnjeg brda do vodopada. Odmah ispod kuće, pravi biser: izdašno vrelo kristalne planinske vode, pa svi uživamo u ovom daru prirode. Kratka strma staza uz brdo i uskoro smo na vrhu pored napuštene kućice. Već sa tog mesta se jasno čuje šum vodopada Sige, pa u velikoj želji da vidimo šta nas to očekuje iza brda, žurno se spuštamo stazom ka vodopadu. A onda, još jedno iznenađenje: pred nama zapenušani vodopad Sige, možda u svom najboljem izdanju! Voda kao da pada negde sa neba i preliva se preko zelenih, mahovinom obraslih kadica. Svi su oduševljeni! Posle onog lomatanja pri silasku niz Urvine, ovo je bilo pravo otkrovenje.
Dugo ostajemo kraj vodopada i upijamo svu njegovu lepotu. Posle ove poslastice, svi su nekako lenjo išli ka autobusu puni utisaka.
Još sat vremena vožnje i eto nas na još jednom bajkovitom mestu. Stižemo do začaranog dvorca banje Ždrelo, a u njemu raj na zemlji: topla voda i ljubazni domaćini. Većina nas je prvi put na ovom mestu, pa i ne znamo šta nas sve očekuje. A očekuje nas prava uživancija! Nekoliko povezanih bazena sa toplom, toplijom i najtoplijom vodom. Zatvoreni bazen i niz otvorenih bazena. Deca u nama su neobuzdano uživala u ovim čarima. Đa u jedan, đa u drugi bazen. Sa starne izbijaju mlazevi vode i masiraju leđa, noge, stopala, ramena, uši, mali i veliki mozak, svaku dlaku ponaosob i skrivene kutke naše duše. Topimo se u toploj vodi i više ne znamo da li smo to mi ili je to voda. Potpuno prepuštanje!
Neko reče da uskoro treba da krenemo kući. Ma neću bre! Da vidim ko će da me istera odavde!
Eh, ipak smo morali da krenemo. Raspilavljeni u sedištima prebiramo po utiscima skupljenim ovog nezaboravnog dana.
Dejan Milošević,PEK "GORA" Kragujevac
Fotke od Rileta, Mileta i Dejana: Homoljske dubine i visine
-
dejankg
ПланинарObjavljeno pre 2 godina #
Odgovor
Morate biti prijavljeni da biste ostavljali poruke.