automobilom

thasos

Jula meseca 2008. godine častio sam sebe novom igračkom.Postao sam vlasnik Garminove 60-ice (cx ).Sve do odlaska na more u septembru, igrao sam se sa GPS-om po Beogradu i bližoj okolini, analizirajući kod kuće kratke bajkerske vožnje do Avale, Ostružnice i po Adi Ciganliji.Medjutim, na Tasosu je to čudo tehnike pokazalo svoju pravu upotrebnu vrednost i odvelo me na mesta koja sam ne bih pronašao i provelo me zabačenim planinskim putevima kojima se ne bih usudio da krenem bez da uvek znam gde sam i kuda idem.

Pored lokaliteta koje smo unapred planirali da obidjemo, postojala su i mesta za koja smo culi tek kada smo dosli na ostrvo.Tako je gazdarica kod koje smo iznajmili sobu neprekidno pričala o prelepom jezeru koje se nalazi u unutrašnjosti ostrva.

Ostavili smo taj izlet za poslednji dan, odnosno, za poslepodne poslednjeg dana.Oprostivši se sa kupanjem u moru za tu godinu, ka jezeru smo krenuli iznajmljenim kolima oko 18 časova. U mestu Skala Marion, na obali, odvaja se put ka selu Maries u brdima, blizu kojeg se nalazi naše jezero.Nažalost kompanije koja nam je iznajmila auto, ali na sreću nas avanturista , odmah posle sela Maries put postaje makadamski, i kako se približavamo jezeru sve je veći izazov voziti po takvom putu.Jezero je udaljeno od sela oko 2,5 km.Da li zato što je već bio sumrak, ili zato što smo bili umorni,ili možda što smo već bili oduševljeni prirodom uopšte,uglavnom jezero nije ostavilo neki specijalan utisak.Lepo je, bili smo 10-ak min, slikali se i ajd sad pravac u sobu.Naravno, najlakše je vratiti se putem kojim smo došli, 2,5 km makadama, pa 15-ak km da se spustimo do obale i najzad do obidjemo polovinu ostrva po obimu, pošto smo bili smešteni na suprotnoj strani.Sve u svemu, 100-tinak kilometara.Medjutim, zašto lakše ako može teže.Gledam u GPS i vidim da smo vec skoro u centru ostrva i da postoji mreža makadamskih puteva po ostrvu, te da bi smo mogli značajno sa skratimo ako presečemo preko planina, umesto da se vraćamo pa da obilazimo.Naravno, da sa sobom nisam imao garmina i set rezervnih baterija, ni u ludilu mi ne bi palo napamet da noću istražujem planinske puteve ne baš malog ostrva.Devojka se nećka, ali nekoliko argumenata u korist navigacije i priča da uvek možemo da se vratimo natrag ako se negde zaglavimo rešava dilemu.Krenuli smo, vodjeni GPS-om sa idejom da presečemo ostrvo i sa nadom da nećemo naleteti na neko stablo oboreno preko puta ili kakvu drugu prepreku.Kako su kilometri odmicali, put je postajao sve lošiji, a na momente mali fiat seicento je jedva izlazio na kraj sa velikim komadima kamenja koji su sačinjavali put.Vreme je počelo da teče sve sporije, a kako je put i dalje vodio uzbrdo,panika se polako ali sigurno uvlačila u putničku kabinu.Svuda samo šuma i planine.More kao da nije želelo da ga ugledamo.Uvek deluje kao da je baš iza onog sledećeg brda.Usput smo prošli veliki broj raskršća šumskih puteva na kojima bismo bili u velikoj dilemi da nismo imali sa sobom satelitskog vodiča.Prateći mali garminov ekran, put nas je doveo do 780 metara nadmorske visine, a pred nama je „pukao“ veličanstven pogled.Nažalost, bila je noć i verujem da bi utisak bio znatno jači da smo se tu zadesili u toku dana.Osećali smo se mnogo bolje spuštajući se, jer smo u svakom momentu videli more, a i prema karti, bili smo blizu asfaltnog puta.Sa planine smo sišli u mestu Prinos.Kada sam malo od zumirao mapu na garminu, shvatio sam da uopšte nismo skratili put, te da smo napravili jedno slovo V krećući se po ostrvu.Ipak, veoma mi je drago što smo tuda prošli i što se nismo vratili standardnim putem.

Sa druge strane, savetujem svakom ko se odluči da tuda prodje kolima, da to ipak bude neki terenac.

Naravno, sjajno je tuda proći i biciklom, ali treba biti spreman na ozbiljan uspon.Mada, verujem da potonje spuštanje bikom vredi svaku utrošenu kaloriju

Korišćena mapa : Garmin Mapsource Greece 8.06 ( nije rutabilna, ali je veoma detaljna )